Primena Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida mora biti 'živa snaga u svetskom društvu.'

"Velike zemlje mogu da se brane oružjem; male zemlje trebaju zaštitu zakona." - Rafael Lemkin, poljski advokat koji je dao ime zločinu genocida dobro je znao šta prenosi tom beleškom kada je prilazio diplomatama u Ujedinjenim nacijama pred prvu redovnu sednicu Generalne skupštine 1946. godine. To je bila ideja koja ga je proganjala dugo pre Drugog svetskog rata - iz knjiga o istoriji koje mu je čitala majka, do praćenja suđenja mladom Jermeninu Soghomonu Teilerianu 1921. godine. Zašto, pitao je Lemkin svog profesora prava, postoji ime za ubistvo jedne osobe, ubistvo, ali ne i za ubistvo više osoba na osnovu njihovog identiteta? Užasi Drugog svetskog rata, u kojem je izgubio četrdeset devet članova svoje porodice, dodatno su izoštrili njegovo shvatanje da je genocid - zločin bez imena - bio koordinirani plan s različitim radnjama koje su imale za cilj istrebljenje pojedinaca jer su pripadali određenoj grupi identiteta.

9. decembra 1948. godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida - njen prvi ugovor o ljudskim pravima - jednoglasnim glasanjem. Potvrdila je da je genocid zločin prema međunarodnom pravu, bez obzira na to da li je počinjen u vreme mira ili rata.

Za samo nekoliko godina, Lemkin je dao ime bezimenom zločinu (koristeći prefiks grčkog genos-, što znači rasa ili pleme, i latinski sufiks -cide, što znači ubijanje), dalje ga definisao s nadom da će moći da se koristi na Nirnberškim procesima, došao je u Ujedinjene nacije kako bi zagovarao i doprineo izradi Konvencije, i podsticao je delegacije da na kraju usvoje ovaj ključni tekst. Uprkos ovom priznanju, Lemkin nije mirno spavao. 'Nacije koje su ratifikovale Konvenciju o Genocidu sada moraju učiniti ovu konvenciju živom snagom u svojim društvima uvodeći odgovarajući domaći zakon koji će nositi veliku obrazovnu poruku poštovanja, ljubavi i saosećanja prema ljudima izvan njihovih granica, nezavisno od religije, nacionalnosti i rase.'

Lemkin je bio u pravu i njegov poziv danas ne može biti hitniji. Kao i tada, ratifikacija Konvencije predstavlja prvi korak, ali daleko je od dovoljnog. Ratifikaciju mora pratiti konkretan sprovođenje, uključujući i domaću primenu na nacionalnom nivou kroz uspostavljanje nacionalnih pravnih i političkih instrumenata usmerenih na identifikaciju i rešavanje znakova upozorenja i obezbeđivanje odgovornosti kada je zločin izvršen.

Znamo danas da izvršenje genocida predstavlja krajnji rezultat procesa za koji postoje znakovi upozorenja. Takođe znamo da li su države ratifikovale Konvenciju ili ne, one su vezane principom da je genocid zločin prema međunarodnom pravu i imaju obavezu da ga spreče i kažnjavaju. U 75 godina od usvajanja Konvencije, videli smo da kada zaštita zakazuje, ona ne uspeva onima koji je najviše trebaju. To vidimo danas, uživo putem Tvitera i strimovano s više od nekoliko mesta širom sveta. Ipak, ništa nije unapred određeno, i nijedan ishod nije neizbežan, a poziv za prevenciju danas još snažnije odjekuje tamo gde je rizik od ovog zločina veći.

U ovoj istorijskoj tački, priznajući ogromne izazove koji i dalje otežavaju našu kolektivnu sposobnost da sprečimo i odgovorimo, moramo takođe zastati da razmislimo o putu koji je pređen. Od trenutka usvajanja, Konvencija je odigrala ključnu ulogu u razvoju međunarodnog krivičnog prava onakvog kakvo ga danas poznajemo. Ona je definisala zločin genocida kao nameru uništenja, u celini ili delimično, rasnog, nacionalnog, etničkog ili verskog grupe. Formalna definicija ovog zločina u Konvenciji naknadno je uključena u Statut Rimske konvencije Međunarodnog krivičnog suda 1998. godine, kao i u statute drugih jurisdikcija, poput Međunarodnih krivičnih tribunal a za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, i Vanrednih komora u Kambodži."

Ratifikovalo ju je ili joj se pridružilo 153 države. Ipak, 41 država članica Ujedinjenih nacija to nije učinilo. Kao i svakog 9. decembra, koji se sada obeležava kao Dan Komentora i Dostojanstva Žrtava Zločina Genocida i Prevencije ovog Zločina, ove godine nastavićemo da poštujemo sve one koji su izgubili živote zbog genocida, "zločina nad zločinima". Povodom ovog 75. jubileja, sa nasleđem Konvencije u rukama, apelujemo na sve nacije da obnove svoje opredeljenje za Konvenciju o Genocidu kao 'živu snagu' u našim društvima.

Ispred nas je mnogo posla, za koji se moraju izvući pouke naučene iz ovih proteklih 75 godina. To dugujemo svim žrtvama ovog zločina, kao i onima u opasnosti dok čitate ove redove. Danas i sutra, jednako - ako ne i više - nego pre 75 godina.

Alis Vairimu Nderitu je pod-generalni sekretar i specijalni savetnik za prevenciju genocida pri Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacij