„Nije mnogo, ali sam htela da ih sapletem za svoju decu. To su oni za mene, znate. Toliko su mi pomogli za ovo vreme, a ja sam isplela po par vunenih čarapa za svakog od njih, da pokažem koliko sam zahvalna”, kazala je ona. “Čarape će ih zagrejati zimi. Dakle, na neki način i ja njima pomažem”, nasmeši se ona. Ova dobrodušna i velikodušna žena je Remzije Morina. Ali za sve koji je poznaju, ona je “teta” Remzija – ljupki i uljudan izraz koji se na Kosovu koristi kada je reč o starijim ženama. Teta Remzija živi sama u svom domu u selu Radošte, nedaleko od Đakovice. Ima tri ćerke koje su udate, imaju decu i žive u drugim delovima Kosova. „S vremena na vreme me proveravaju, ali imaju svoje porodice o kojima treba da brinu”, kaže teta Remzija. Ona je jedna od oko 200 osoba koje su dobile zdravstvene i socijalne usluge preko Mobilne klinike, u okviru akcije „Odgovor na hitnu pomoć i podršku ranom oporavku od COVID-19”, poznate i kao Projekat humanitarne pomoći (HAP). Finansiran od strane Kancelarije Evropske unije na Kosovu, HAP je implementiran od strane Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) na Kosovu, a neke aktivnosti su sprovedene u partnerstvu sa UN Vomen Kosovo. Mobilna klinika kojom upravlja Humanitarno i dobrotvorno društvo „Majka Tereza” je prilagođeno vozilo koje putuje od sela do sela, pomažući ljudima koji žive u udaljenim, teško dostupnim područjima, koji nemaju pristup preko potrebnom zdravlju, socijalnim i pravnim uslugama. Prilagođeno vozilo je jedno od četiri koja su radila u sklopu HAP-a. Ostala tri vozila su bila pod upravom Handikos-a Gnjilane, Agencije za besplatnu pravnu pomoć i medicinske kompanija Horizon Consulting. Nešto manje od 1.000 ljudi je dobilo pomoć putem mobilnih klinika od početka HAP-ovog projekta. Pošto su donirane odgovarajućim nevladinim organizacijama i Ministarstvu zdravlja, mobilne klinike će nastaviti sa radom. Humanitarni radnici humanitarnog i dobrotvornog društva “Majka Tereza” su tokom protekle godine povremeno posećivali tetu Remziju, proveravali njeno zdravstveno stanje, donosili joj potrebne lekove i vodili je kod fizioterapeuta. Teta Remzija ima oštećen kuk, koji joj izaziva bol, otežano hodanje, a može se izlečiti samo zamenom kuka. Ovakva je otkako se seća. Sam život na periferiji grada, zajedno sa njenim stanjem, otežava teti Remziji da putuje, a preko HAP-ove mobilne klinike humanitarci su se pobrinuli da ona dobije potrebnu pomoć.
Dok su vunene čarape tete Remzije nebrendirane, odeća koju pravi druga korisnica ima svoje etikete. Elki Gojani Ricami je samouka krojačica. Već petu godinu šije odeću. Pre toga je sa suprugom radila u trgovačkom poslu. „Izrada odeće je oduvek bila moja strast; Jednostavno se nisam profesionalno bavila time sve do pre pet godina”, objašnjava Elki. „Moj muž je počeo da dobija neke tkanine iz Italije. Zadržala sam neke i počela da šijem haljine, i ….ostalo je prošlost”, kaže ona smešeći se. „Sada pravim kapute, jakne, više haljina, bluza, košulja i sve što vam padne na pamet”, dodaje ona.   Elki je počela da odeću šije ručno. Haljine koje je pravila pre pet godina bile su jednostavne i nisu zahtevale mnogo veštine. Ali s vremenom je odlučila da nauči sebe da čini više. Nikada nije studirala modni dizajn, niti šivenje; umesto toga, naučila je gledajući video snimke na Jutjubu i vežbajući. Ali koliko god da je bila voljna i željna učenja, nešto ju je sprečavalo. „Kada sam počela, imala sam samo jednostavnu šivaću mašinu. Ali postoje stvari koje ne možete sašiti samo sa tim. Kao što su biseri i trake od rupica za dugmad, na primer. Ili revere i kragne i džepove ovih kaputa i jakni. Morala sam da peglam lepak koji ga drži zajedno. Trebalo bi mi 2-3 dana da napravim jedan kaput, od početka do kraja, pa za druge stvari ne bih imala vremena. To nije bilo baš profitabilno, znate?" objašnjava Elki. „Ali otkako sam prošle godine dobila ovu dodatnu opremu, sve je mnogo lakše”, dodaje ona.   Elki je jedna od 25 žena iz Đakovice koje su prošle obuku u okviru Projekta humanitarne pomoći, sa ciljem ekonomskog osnaživanja žena u odgovoru na pandemiju COVID-19. Obuke su pomogle ženama da dalje razviju svoje veštine u smislu inovacija, izrade poslovni plana, plan preduzetništva i digitalnog marketinga. Obuke su završene uz praktičnu podršku, pri čemu je svaka žena dobila opremu prilagođenu svojim potrebama, koja će im pomoći da započnu nove poslove ili ojačaju postojeće. Aktivnost je realizovana u partnerstvu sa UN Vomen Kosovo, uz organizovane obuke u saradnji sa Ženskim poslovnim udruženjem „SHE-ERA”. U okviru HAP projekta obučeno je ukupno 81 žena; pored žena iz Ðakovice, obučeno je još 26 žena iz Peći i 30 iz Mamuše. 51 žena koja živi u ugroženim uslovima dobila je opremu. Elki je dobila dve vrste opreme: mašinu za lepljenje kaputa i peglu zajedno sa daskom za peglanje. „Ranije bi mi za jedan kaput trebalo 2-3 dana, sada pravim 2-3 kaputa dnevno”, zahvalno kaže Elki. I obuke su mi dosta pomogle. Naučila sam kako da bolje promovišem svoj posao i svoje veštine. Sada imam klijente i van Ðakovice”, kaže ona. Osim što se koriste kao hobi ili za profesionalni rad, konci i igle se mogu koristiti i za ublažavanje stresa, posebno u teškim situacijama kakve je izazvala pandemija. Svedoci tome su štićenice i posetioci Humanitarnog društva za majke sa decom sa intelektualnim poteškoćama „Hader” u Prizrenu. n. „Oni heklaju, pletu, šiju, prave nakit sa biserima i prave razne druge ručne radove. To im pomaže i čini ih srećnim”, kaže Resmije Krasnići, suosnivač i direktor „Hader”-a. Osnovana 1999. godine, „Hader” je bila inicijativa nekoliko majki čija su deca mentalno poremećena; Resmije je jedna od njih. „Moja ćerka je razlog zašto sve ovo radim. Briga o njoj naterala me je da pomislim na decu sa posebnim potrebama, njihove majke, i koliko sam želela da im pomognem. A posebno sam se brinula za dobrobit dece sa fizičkim i mentalnim invaliditetom koja nisu imala ko da brine o njima. Ko će im pomoći?" pita Resmija. „Hader” ima petoro stanovnika, dok su ostali samo posetioci koji svraćaju ujutru i ostaju nekoliko sati. U centru su smeštena deca, kao i odrasli sa invaliditetom, bez obzira na njihovu starost, etničku pripadnost ili veroispovest. „Hader je dom svakom kome je potreban”, kaže Resmija. A jedan od onih kojem je potreban je Bećir Lami, koji tamo živi od 2014. godine. „Kada je prvi put došao ovde, bio je alkoholičar. Nije imao krov nad glavom. Uzela sam ga i ponudila mu smeštaj i od tada živi kod nas”, objašnjava Resmije. Bećir je veteran sukoba na Kosovu iz 1999. godine. Bećir je bio oženjen, ima sina i ćerku. Ali Bećir nema mnogo kontakta ni sa jednim od svoje dece. „Tada sam živeo potpuno drugačijim životom”, kaže Bećir, pokušavajući da spoji ono malo uspomena koje ima iz tog vremena. „Pio sam, mnogo. Bio sam depresivan i agresivan. Ali sestra mi je pomogla da se oporavim”, kaže on gledajući Resmiju, koja mu se smeši sa divljenjem i ponosom. „Bećir je dosta postigao”, kaže Resmija. „Čak i daje zauzvrat ovom mestu. To je ipak njegov dom", kaže ona. „Pomaže, radi u bašti, igra se sa decom i pazi na staro mesto”, smeje se ona. „I trudim se da se još bolje brinem o ovom mestu još od renoviranja”, dodaje Bećir smejući se. On misli na renoviranje „Hadera” koje je urađeno uz pomoć granta koji je dobio od HAP-a. Humanitarna organizacija je jedna od 11 rezidencijalnih centara koji su podržani kroz projekat finansiran od strane EU-a, kako bi pomogli u rehabilitaciji, renoviranju i rekonstrukciji njihovih objekata, zauzvrat, omogućavajući im da pruže još bolju negu porodicama kojima pomažu. Dobivši nešto više od 8.000 evra, „Hader”je uspela da svoju staru kuhinju zameni novom, kupi kauče, šporet na drva, stolove i stolice, kao i krevete i plakare za petoro stanara. “Hader” je imala velike koristi od HAP projekta. Zbog rehabilitacije, dnevne socijalne usluge se sada lakše pružaju. A ljudi koji su ovde smešteni su posebno imali koristi od podrške, jer su im se uslovi stanovanja poboljšali, poboljšalo se i njihovo blagostanje”, kaže Resmija.         Opraštamo se, ostavljajući Bećira i Resmiju da gledaju slike snimljene kroz godine, prisećajući se i zahvaljujući se svemu koliko su daleko stigli. Obezbeđivanje četiri mobilne klinike, obuka i obezbeđena oprema za jačanje ekonomskog osnaživanja žena i grantovi za rehabilitaciju 11 rezidencijalnih centara samo su tri od 13 aktivnosti koje su sprovedene u okviru Projekta humanitarne pomoći koji finansira EU. Pet od njih je sprovedeno u partnerstvu sa UN Vomen Kosovo. Kroz projekat HAP, UNDP je uspostavio vaučer šemu od nešto manje od 3 miliona evra za podršku 8.290 porodica tokom 8 meseci. Porodice su mogle da kupe hranu, higijenske proizvode i druge potrepštine prema svojim potrebama. Za šest meseci pokriveni su troškovi vode i grejanja za 1.819 porodica. 40 volontera UN zajednice je raspoređeno da podrže centre za socijalni rad (CSR) širom Kosova kako bi se obezbedilo blagovremeno pružanje socijalnih usluga. To je pružilo priliku tek diplomiranim studentima da steknu dragoceno radno iskustvo, postajući nova generacija socijalnih radnika. Pored 11 rezidencijalnih centara, kroz ciljane renovacije i rehabilitaciju podržano je 30 CSR-a. Inicijativa je stvorila bolji prostor za sve i omogućila pružanje kvalitetnijih usluga ljudima kojima su iste potrebne. Više od 200.000 žena i muškaraca iz marginalizovanih grupa obuhvaćeno je kampanjama koje su organizovale UN Vomen Kosovo, a koje su radile na diskriminatornim rodnim stereotipima i društvenim normama, uz razmatranje rodne ravnopravnosti koja se primenjuje u svim aktivnostima HAP-a. Do 4.000 radnika na prvoj liniji i posetilaca centara za socijalni rad i skloništa takođe je dobilo preko potrebna sredstva za dezinfekciju ruku, zaštitne rukavice i maske koje sui h štitli da se zaštite od virusa. Vođen principom Ujedinjenih nacija „ne ostavljajte nikoga iza”, HAP projekat je bio u srcu UNDP-ovih napora za oporavak od COVID-19, pružajući olakšanje onima kojima je to najpotrebnije.   Priča Elsa Keljmendi, fotografije Arben Lapaštica..